Piše: Protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić


Do­bro je da se zna da Si­mo­no­vi­ću sme­ta­ju „ne­sreć­ni srp­ski se­lja­ci” ko­je je, ka­ko ka­že, „Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić pro­iz­vo­dio u voj­vo­de”, ali i da mu ne sme­ta­ju bra­var Jo­sip Broz kao „mar­šal” i po­lu­pi­sme­ni par­ti­ja­ši ko­je je Broz po­sli­je ra­ta pre­tva­rao u „ge­ne­ra­le i mi­ni­stre”. Iz­me­đu srp­skog ofi­ci­ra i po­lu­pi­sme­nog bra­va­ra bi­ram, ako se ne lju­ti Bu­do Si­mo­no­vić, srp­skog ofi­ci­ra! O ni­po­da­šta­va­ju­ćem i ne­do­lič­nom od­no­su pre­ma „ne­sreć­nim srp­skim se­lja­ci­ma”, ko­ji je de­mon­stri­rao Si­mo­no­vić u svom tek­stu, ne­ka pro­su­de či­ta­o­ci.
Ko se iole ba­vio isto­ri­jom na­šeg me­đu­sob­nog po­lo­ma i kr­vo­pro­li­ća u Dru­gom svjet­skom ra­tu do­bro zna da ta­da­šnji pu­kov­nik, a po­to­nji đe­ne­ral Dra­go­ljub Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić ni­kad ni­ko­ga ni­je pro­gla­sio za voj­vo­du. Pri­li­ka je da i u tom po­gle­du edu­ku­jem Bu­da Si­mo­no­vi­ća: pr­ve voj­vo­de u Dru­gom svjet­skom ra­tu ni­je pro­gla­sio Dra­go­ljub Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić ne­go voj­vo­da Ili­ja Tri­fu­no­vić Bir­ča­nin, na Vi­dov­dan 1942. go­di­ne. Si­mo­no­vić, ka­ko vi­di­mo, da­nas po­ka­zu­je ne­vi­đe­nu hra­br­ost, jer mu ba­sta da, što ka­že na­rod, mr­tvom vu­ku bro­ji zu­be.
Ne po­sto­ji ni­je­dan do­kaz da je đe­ne­ral Mi­ha­i­lo­vić to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta pro­gla­ša­vao voj­vo­de. Ali, či­nje­ni­ce ne oba­ve­zu­ju Bu­da Si­mo­no­vi­ća uko­li­ko se ne ukla­pa­ju u nje­gov cr­no-bi­je­li svi­jet.
Si­mo­no­vić la­kon­ski i neo­zbilj­no, da­kle bez ijed­nog do­ka­za, tvr­di da je Vlaj­ko Ćur­čić bio je­dan od „ne­sreć­nih srp­skih se­lja­ka” ko­ga je „Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić pro­iz­veo u voj­vo­du”, pa još i „zla­tar­skog”. Uz to, Si­mo­no­vić ko­ri­sti pri­li­ku da se še­ga­či sa ubi­je­nim čo­vje­kom – Vlaj­kom Ćur­či­ćem, pa ga, ko­ri­ste­ći ter­mi­no­lo­gi­ju Mir­ka Ću­ko­vi­ća ko­ji mu je, ka­ko pri­zna­je, ne­vi­nom su­dio i ko­ji ga je bez ika­kve kri­vi­ce i ne­dje­la osu­dio na smrt, na­zi­va „Voj­vo­da Ćur­ka”. Čin, čak i iz­mi­šljen, u mu­škom, a na­di­mak u žen­skom ro­du!
Isti­na je sa­svim su­prot­na od Si­mo­no­vi­će­vih po­vr­šnih i ne­tač­nih na­vo­da. Ne­spor­no, Vlaj­ko Ćur­čić u no­vem­bru 1941. go­di­ne, kad su ga uhva­ti­li Purićeva i nje­ni par­ti­za­ni, ni­je bio ni­ka­kav „zla­tar­ski voj­vo­da” ko­ga je, ka­ko po­gre­šno na­vo­di Si­mo­no­vić, „Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić pro­iz­veo u voj­vo­du”. U to vri­je­me, Ju­go­slo­ven­ska voj­ska u Otadž­bi­ni pod ko­man­dom pu­kov­ni­ka Mi­ha­i­lo­vi­ća ni­je ima­la ni­ka­kve voj­vo­de. Njih su iz­mi­sli­li oni ko­ji su ih bez­du­šno po­bi­li, a on­da je tu ne­i­sti­nu u ove da­ne neo­d­go­vor­no pla­si­rao Bu­do Si­mo­no­vić.
Ve­o­ma je in­spi­ra­tiv­no kad Bu­do Si­mo­no­vić kao ate­i­sta ko­ji se, po sop­stve­nom pri­zna­nju, ni­kad ni­je pre­kr­stio, pa čak ni pred ći­vo­tom Sve­ca Ostro­ško­ga, da­je mo­ral­no-po­li­tič­ke kva­li­fi­ka­ci­je i de­fi­ni­še po­dob­nost i za­slu­ge sve­šte­ni­ka Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. On za sve­šte­ni­ka Jev­sta­ti­ja Ka­ra­ma­ti­je­vi­ća tvr­di da je „pro­sla­vlje­ni no­vo­va­ro­ški pro­ta”. Valj­da se mje­ra, za­slu­ge i pro­sla­vlje­nost pra­vo­slav­nog sve­šte­ni­ka, pa i Ka­ra­ma­ti­je­vi­ća, utvr­đu­ju u Cr­kvi, a ne u KNO­JU, OZNI, UD­BI, Ko­mi­te­tu, par­ti­ji! Naj­ma­nje je za to kva­li­fi­ko­van Bu­do Si­mo­no­vić. To što se Ka­ra­ma­ti­je­vić „pro­sla­vio” me­đu ko­mu­ni­sti­ma ne zna­či da se pro­sla­vio u Cr­kvi, u pa­ro­hi­ji, me­đu sve­šte­ni­ci­ma.
Po­zna­to je da je to­kom isto­ri­je na­še Cr­kve bi­lo du­hov­ni­ka ko­ji su se bo­ri­li za slo­bo­du svo­je Otadž­bi­ne. Da po­me­nem sa­mo Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog u Cr­noj Go­ri ili pro­tu Ma­te­ju Ne­na­do­vi­ća i pro­tu Lu­ku La­za­re­vi­ća u Sr­bi­ji. Sve njih i na­rod i Cr­kva do da­nas po­štu­ju i kao du­hov­ni­ke i kao bor­ce za slo­bo­du za ko­ju su se bo­ri­li pod Kr­stom Hri­sto­vim.
Ali, po­ja­vi­li su se, na ža­lost, i su­prot­ni pri­mje­ri. Do­volj­no je da na­ve­dem da su Jev­sta­ti­je Ka­ra­ma­ti­je­vić, Vla­do Ze­če­vić, Mi­lan Smi­lja­nić i slič­ni (da ne po­mi­njem i ne­ke iz Cr­ne Go­re) pr­vi sve­šte­ni­ci u isto­ri­ji Srp­ske cr­kve ko­ji su su­štin­ski ba­ci­li krst Hri­stov, sa­mo­volj­no na­pu­sti­li po­vje­re­ni im na­rod i pa­ro­hi­je i kre­nu­li Bro­zo­vim pu­tem sa Bro­zo­vim zna­me­njem. Da­kle, ne sa Cr­kvom, ne sa svo­jim epi­sko­pom, ne sa bra­ćom sve­šte­ni­ci­ma, ne sa po­vje­re­nim im na­ro­dom ne­go sa Ti­tom! I sad bi ih Bu­do „ka­no­ni­zo­vao” kao ate­i­sta i vjer­nik „ko­mu­ni­stič­ke cr­kve”!
Bol­no je sa­zna­nje da je sva­ki od njih za­pra­vo po­stao ate­i­sta. Ne­ki čak i pri­je ra­ta. Ne­ki su is­ko­ri­sti­li oku­pa­ci­ju, re­vo­lu­ci­ju i sve­na­rod­nu ne­vo­lju ka­ko bi na­šli raz­log da ski­nu man­ti­je i ko­nač­no „ras­kr­ste sa Bo­gom i re­li­gi­jom”. Je­dan je, a zna Bu­do Si­mo­no­vić i ko­ji, jav­no go­vo­rio da je pre­ko tri­de­set go­di­na na­ro­du la­žno pro­po­vi­je­dao vas­kr­se­nje Hri­sto­vo! Ne­mam da­nas ni­ka­kvu sum­nju da su oni po par­tij­skom za­dat­ku po­sta­li sve­šte­ni­ci i obu­kli man­ti­je ka­ko bi Cr­kvu iz­nu­tra raz­bi­ja­li.
Te ot­pad­ni­ke od Cr­kve ni­kad ni­je od­li­ko­vao Sve­ti Si­nod na­še Cr­kve. Od­li­ko­va­nja su pri­ma­li od Jo­si­pa Bro­za. I to je pra­ved­no, jer su nje­mu i slu­ži­li. Red je da ka­žem da je ras­pop Vla­da Ze­če­vić bio Bro­zov mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va u Be­o­gra­du 1945. go­di­ne ka­da su vr­še­ne ma­sov­ne li­kvi­da­ci­je Sr­ba ko­ji ni­su bi­li ko­mu­ni­sti. Taj ras­pop je, da pod­sje­tim Si­mo­no­vi­ća, pot­pi­sao na­red­bu o za­bra­ni po­vrat­ka Sr­ba i Cr­no­go­ra­ca na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju 1945. go­di­ne.
Ili, Mi­lan Smi­lja­nić je bio Bro­zov mi­ni­star po­ljo­pri­vre­de ka­da je ko­mu­ni­stič­ki re­žim iz­vr­šio su­ro­vu oti­ma­či­nu cr­kve­ne i na­rod­ne imo­vi­ne pod vi­dom „na­ci­o­na­li­za­ci­je i kon­fi­ska­ci­je”. Oni su ka­sni­je, po na­lo­gu Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je, for­mi­ra­li i pro­tiv­cr­kve­no Udru­že­nje sve­šte­ni­ka kao agen­tu­ru UD­BE sa za­dat­kom da Cr­kvu iz­nu­tra pod­ri­va.
(NA­STA­VI­ĆE SE)